moji tekstovi

 

 

 

Prosperitet znači za mene živeti u kontaktu sa reusursima. Latinska reč resurgere iz koje je izvedena reč resurs znači izvirati. Za mene je izvor naprikladnija slika prosperiteta, jer spaja u sebi tok i izobilje. Resursi mogu biti naše sposobnosti, talenti, osobine, značajne osobe u našem životu, mesta, aktivnosti, vizije, ideje, znanja, kontakti i, naravno, novac i materijalni resursi. U osnovi su i materijalni i duhovni resursi vrsta energije, motor koji nas pokreće dalje. Nekada u životu se jedni pokazuju kao značajniji, nekada drugi. Moj pristup koučingu (Coaching by Consciousess) je radikalno orijentisan ka rešenjima, resursima, pozitivno, salutocentrično (na zdravlje, umesto patocentrično tj. na patologiju, probleme i deficite, kao starija psihoterapija). Umesto iscrpnih analiza i dijagnoza problema, fokusiram se od prve klijentove rečenice na osluškivanje mogućnosti prevazilaženja problema. To nije beg ni minimalizacija problema, već iza tog pristupa stoji jedna sasvim drugačija logika od uobičajene. Ono na šta se fokusiramo, naime, ima tendenciju da raste u našim životima - bavljenje problemima i blokadama nas često čini slepim za rešenja. Moja usmerenost u koučingu nije da ispravim neki nedostatak, već da otvorim put klijentu da se iz zastoja i zaglavljenja vrati u tok života, sopstvenoj autentičnoj energiji. Kad otkrijemo nove prostore u svom životu, problemi  često nestanu sami od sebe.

Tako i novac možemo doživljavati kao resurs, ali možemo od njega napraviti i problem i blokadu u kojoj se zaglavljujemo. Strah od nedostatka zaustavlja tok, stvara gramzivost, pohlepu, zavist i tvrdičluk; zastoj u protoku energije, opet, povratno pojačava strah – tako ulazimo u circulus vitiosus. Ubeđivanje i čisto kognitivni pristup teško mogu da raskinu ovaj krug. Da bi došlo do promene, potrebno je ponuditi našoj psihi jedno novo, alternativno iskustvo, koje će biti dovoljno ubedljivo da nas uvede u drugačije tokove  razmišljanja i delovanja. Oni  će, opet, početi da potkrepljuju sami sebe, ovaj put stvarajući  začarani krug uspeha. Potrebno je, makar na momenat, doživeti stanje suprotno od deficita, dakle, ispunjenje, izobilje, podršku, povezanost sa resursima. Zato puno radim sa iskustvenim eksperimentima, koji počivaju na stavu „kao da“ i mogu čak izgledati kao bezazlena igra.

Takođe je važno da ne budemo uzano fokusirani na jedan cilj, novac, na primer, kako su to recimo propagirali gurui pozitivnog mišljenja, jer tako sužena prespektiva može upravo da potencira blokade i slepe mrlje. Ja često radim sa klijentima na razvoju jedne vizije širokog spektra, vizije jednog drugačijeg života u kome ima više otvorenosti, toka i prosperiteta. Iz takve vizije se zatim kristališu konkretni projekti, planovi i ciljevi za naredni period. Ne obratno. Vizija nije zacrtani put, ona ostavlja uvek dovoljno prostora za dograđivanje, fleksibilnost, kreativnost.

Pored toga, dok ciljeve može da postavlja neki površni i povodljivi deo nas, vizija je duboko lična, rađa se uvek iz najdubljih slojeva našeg bića i povezana je sa samim našim jezgrom i najvažnijim resursima. U tome je njena moć. Samo ono što je autentično naše može biti izvor samopouzdanja koje nam je potrebno za istrajavanje u fazama u kojima se stvari ne odvijaju glatko. A takve faze su normalan deo života, on ne izgleda u svakom trenutku kao pravolinijski prosperitet, ali je važno znati da i tada put vodi dalje. Baš u trenutcima zastoja, gubljenja staze, nedostatka sredstava, gomilanja prepreka i nezgoda, vizija nam služi kao zvezda vodilja,  kao nekada stella maris mornarima, prepuštenima na milost i nemilost morskim burama.

 

Sensa, juni 2011

 

 

PREDGOVOR

Kako reč coach na engleskom znači kočija, koučing (coaching) zvuči skoro kao poziv na vrstu putovanja. Znači da koučing može da bude mnogo više nego, tradicionalno posmatrano, podrška pri rešavanju problema. Reč putovanje takođe često ukazuje na mitsku metaforu za život i potragu za središtem, smislom, ispunjenjem. I Buda je različite puteve koji vode prosvetljenju nazivao  vozilima (Yanna).

Može se putovati kratko i sa ciljem, od jednog mesta ( sa problemom) do drugog (bez problema). I tada ima mnogo puteva, a najbolji i najbrži ne mora uvek da bude prava linija. Ponekad kada slučajno skrenemo sa poznatih staza, na koje smo navikli, kako se to često dešava u bajkama, čeka nas već nekoliko koraka pokraj puta avantura, putovanje na kome otkrivamo nove stvari, skrivena blaga ili ko zna šta...Možda nam i ova „avantura sa kočijom“ pored postizanja kratkoročnih ciljeva, otvori  duh za novo, ponudi izlaz iz „Ennui[1] jednodimenzionalne pustinje našeg raščaranog  sveta? Kao što putovanje u drugu kulturu može promeniti naš unutrašnji pejsaž, tako i unutrašnja putovanja, na kojima sebe doživljavamo iznova i u novom svetlu, deluju na naše okruženje i na našu svakodnevicu.

Reč menadžment je takođe etimološki povezana sa putovanjem- manum agere (lat.) naime znači voditi za ruku. Samomenadžment za mene znači sebe samoga voditi za ruku kroz život, kao najboljeg prijatelja.

Koučing treba da, pogotovo u procesu današnjeg brzog života, promoviše samokoučing ili samomenadžment. Najbolje što se u jednom uspešnom procesu koučinga može desiti je probuditi mudrog vodiča koji drema u unutrašnjosti svakog klijenta, sve dok ga ovaj ne uzme „za ruku“.

Kada posmatramo proces koučinga izbliza, u današnje vreme nije više moguće jasno razlikovati između psihoterapije, savetovanja i koučinga. Psihoterapija se već odavno ne bavi samo simptomima i bolestima, može biti veoma orjentisana ka cilju i ne mora dugo trajati. Terapeuti su delom napustili svoju ulogu eksperta i vide sebe u okviru jedne sistemske, konstruktivističke perspektive, više kao umetnike komunikacije ili kao koautore, nove konstruktivnije priče, kao u narativnoj terapiji na primer (Gergen, K. & Gergen, M. 2009). Medicinski model terapije i lečenja primenjuje se danas vrlo ograničeno. Oblast koučinga je medjutim od početka bila slobodna od  psihopatološkog rečnika i asocijacija sa duševnim bolestima. Koučing se obraća takozvanoj normalnoj populaciji koja, izuzev opšte “bolesti našeg cajtgajsta”, ne pati ni od kakvih drugih specifičnih psihičkih smetnji. Ljudima, koji u okviru koučinga i terapije traže pomoć ili inspiraciju najvažnije izgleda da pronađu novu umetnost življenja (ars vivendi) u aktuelnoj životnoj situaciji. Pitanja, koja je otvorila već antička (evropska i azijska) filozofija – “kako da živim dobro (sretno, ispunjeno, sa smislom)?”- pojavljuju se uvek iznova i uvek u nešto drugačijem obliku, jer se životne okolnosti stalno  menjaju. Što više neko društvo zapada u krizu to se ljudi u većoj meri suočavaju sa ovim pitanjem. Ars vivendi kao filozofska tema doživela je procvat upravo tokom raspada Rimskog carstva. Pitanje umeća življanja (ars vivendi)  je veoma živo i aktuelno i danas, ne samo u filozofiji, već i u oblasti psihoterapije, koučinga, menadžmenta, obrazovanja i lečenja i isceljivanja..

Pogled u istoriju ideja može da, kroz spoznaju da tu ima mnogo i danas aktuelnog i primenljiviog znanja, uravnoteži naš doživljaj kulturološke nadmoći. Ali teško da ćemo tu naći nešto već spremno i zapakovano, kao “fast food lunch”, što se može poneti i odmah konzumirati. Iako bi to vrlo odgovaralo duhu našeg vremena. Ne preostaje nam ništa drugo nego da trežimo puteve da povežemo stare sa novim idejama i tako ih ponovo oživimo na nov način.

Danas, na početku 21. veka, nalazimo se, u jednom novom predelu, u kome je mnogima postalo neophodno da nađu odgovore na velike promene njihovih životnih okolnosti. Veliko ubrzanje svih životnih situacija, često veliki stres i pritisak postignuća, obilje proizvoda, informacija i ponuda svih vrsta, masivni kolektivni transovi koje stvaraju mediji i sve očiglednija egzistencijalna nesigurnost života u dezorjentisanom društvu predstavljaju svakodnevno izazov za našu mentalnu ravnotežu. Okruženje nam nameće sve veću brzinu koja ugrožava kvalitet života. Stalno moramo da se brzo prilagođavamo novim zahtevima, iako često ne znamo tačno čemu to služi. Kapitalizam i marksizam kao obećanja sreće bili su poslednji “veliki narativi” zapada. Današnje društvo nema novih priča na raspolaganju koje bi čoveku zvučale istinito i smisleno.Tako ostajemo zbunjeni u lavirintu naših malih privatnih priča, sa pitanjem kako da nađemo pravi put ka sebi i ka drugima. Danas ne možemo sebi priuštiti život bez veština samokoučinga i samomenadžmenta. Skoro da bi ih trebalo podučavati u školi. U rukovodećim, obrazovnim i profesijama pomaganja su ove veštine posebno potrebne, jer tu služimo i kao uzor drugima. Za ljude ovih zanimanja je rad na sebi preduslov da mogu uspešno raditi sa drugima.

Internet  predstavlja za mene simbol našeg društva. Pruža divnu mogućnost da istražujemo razne teme i može pomoći kreativnom mišljenju. Ali to važi samo za ljude koji mogu da se snalaze u novoj kompleksnosti, za ostale je to paukova mreža u koju se upetljaju i bivaju hipnotisani bezbrojnim virtuelnim ponudama. Da bismo se u današnjim životnim prilikama mogli vešto kretati, potrebne su  nam  sve više sposobnosti koje se u psihologiji zovu metakognitivne sposobnosti. Kod njih se znanje o funkcionisanju duha i spoznaje svesno i namerno koristi u cilju samoregulacije.

Sticanje metaperspektive važno je i za čitavu oblast koučinga, savetovanja i terapije. Šta se krije iza strategija koje se danas koriste? Šta u našim inervencijama zaista leči i pomaže? Bila bi nam potrebna filozofija naše terapeutike koja preispituje njeno delovanje u dubljem smislu.

Usko stručna perspektiva tradicionalne naučne psihologije nije više dovoljna za sadašnje zahteve klijenata.Psihologija je tradicionalno bila nezainteresovana, slepa ili čak neprijatelski raspoložena prema svemu duhovnom. To se neminovno menja u savremenom razvoju ove discipline. Pitanja smisla, duhovnog razvoja, potrage za srećom, ispunjenjem, povezanošću, celovitošću, u sve više fragmentiranom svetu, integralni su delovi čovekove situacije. Čak i kafa sasvim dobro „funkcioniošemo“ u svakodnevnom životu ili možda baš tada, oživljavaju ove teme. Preispitivati našu kulturu obeleženu individualizmom, hedonizmom, potrošačkim mentalitetom, materijalizmom, uniformisanošću kroz medije, trendseterima i stvaraocima mišlenja (opinionmaker) i tragati za novim putevima i alternativama, postaje sastavni deo mentalne higijene. Da bi respektovala čoveka i sve njegove potrebe, psihologija mora uključiti duhovnu dimenziju. Psihologija koja ima kao svoje centralne pojmove ja, self-koncept i ego i koja je, prema američkom istoričaru Kristoferu Lešu (Christopher Lash), doprinela stvaranju narcističke psihoterapijske kulturu 20. veka,  iscrpla se u sebi. Na početku 21. veka govori se pored analatičke( IQ) i emocionalne inteligencije (EQ) i o duhovnoj inteligenciji (SQ), istražuju se njene neurološke osnove i radi na metodama kojima bi se merila i razvijala (Zohar, D. & Marshaall, J. 2001). Ova inteligencija se odnosi na ljudsku sposobnost da transcendira datosti određenog  životnog sveta i otvori novu sveobuhvatniju perspektivu, kao i na sposobnost da se konstruktivno ophodi sa pitanjem smisla i odnosom prema celovitosti postojanja .

U našoj postmodernoj pačvork (patchwork) kulturi imamo na raspolaganju metode iz najrazličitijih tradicija, kognitivna, šamanistička, kontemplativna shvatanja ljudske egzistencije, sa svih kontinenata i iz svih doba, predmodernih i modernih. Naše doba rađa i nove forme duhovnosti , najčešće van tradicionalnih konfesionalnih okvira i instucionalnih religija. Danas se  duhovnošću ne bave samo crkve, sveštenici i duhovni učitelji, koji moraju da se brinu o opstanku institucija i daljem prenošenju određenih učenja i doktrina. Ima još uvek mnogo ljudi, koji traže sigurnost u crkvama i spiritualnim grupama sa tradicionalnom strukturom. Ima i onih koji zapadnu u zavisnost od duhovnih gurua i sekti. Ali jedna nova vrsta mistike (u smislu direktnog , neposrednog iskustva duhovnog, lišenog doktrinarnog i institucionalnog okvira, u kakvom god obliku) je u porastu. Mnogi ljudi istražuju, van religioznih grupa i institucija, duboko zadiruća pitanja smisla, imaju duhovna iskustva različitih vrsta i traže za njih mesto u sopstvenom životu. Mnogi eksperimentišu sa svime sa čime se sretnu. Joga, čigong i meditacije iz raznih tradicija postale su deo stila života na zapadu. Uz to mnogi ljudi se obraćaju psihoterapiji ili koučingu, ili pohadjaju razne iskustvene radionice preko vikenda, provode  odmor u manastiru... Kroz ovu potragu, koja sledi lična interesovanja i potrebe, dolaze u dodir najrazličitiji svetovi koji se u ranijoj istoriji još nikada nisu susreli. Zato je danas neophodno duhovnom svetu klijenta prići sa otvorenošću i osetljivošću, razumeti ga i koristiti u njegovoj raznovrsnosti. Ako proces koučinga i traje kratko, on ne sme biti površan,  baš zbog toga što je kratak, ne može sebi da priušti površnost.

Nova otvorenost i raspoloživost pruža izuzetnu  šansu za slobodno istraživanje iskustava. Sa druge strane velika je opasnost od zbunjenosti i zapadanja u ćorsokak. Za toliku otvorenost, koju nam nudi naše doba, potrebno nam je mnogo više hrabrosti ali i skromnosti, više samopouzdanja i velika samostalnost, ali i kritički istraživački duh, koji može da pretraži i preispita sopstvene temeljna verovanja.

Tradicionalizam i površan eklekticizam, s obzirom na današnju raznovrsnost, ne daju zadovoljavjuće rešenje. Eklekticizam je za nas neizbežan, ali je neophodno poći u dubinu da bismo našli nove puteve ka smisaonim sintezama. Slično kao što kriza u privatnom životu iziskuje potragu za suštinskim vrednostima, onim što je zaista važno, tako je i naša globalna kriza prilika da sagledamo na nov način, mogućnosti i ograničenja, kako koučinga i naše zapadnjačke psihoterapije, tako i duhovnih tradicija (koje možemo videti i kao „stare“ filozofsko-psihološke sisteme) i postanemo  prijemčivi za najvažnije doprinose sa obe strane.

U ovim novim sintezama je uvek prisutan jedan umetnički elemenat, jer nijedna nauka nam tu ne nudi gotove formule i modele. Bez ars (umetnosti) nije moguće i stoga što umetničko nosi u sebi pečat ličnog, a za nas – terapeute, koučeve ili savetnike – bi bilo hybris, kada bismo umislili da možemo da se postavimo na određeno objektivno stanovište, van sopstvenog iskustvenog sveta.

Duhovna tradicija, koja me najviše inspiriše u praksi koučinga i samokoučinga je budistička. Sama budistička soteriologija je sličnija zapadnjoj psihoterapiji nego  zapadnoj religiji, jer spasenje traži u sopstvenom duhu, a ne kroz milost božiju.
Ova inspiracija je trostruka. Prvo, centralne teme koje se kroz budizam provlače su nestalnost i nepojmljivost postojanja. Razvoj našeg društva  i nauke, doveo je danas u pitanje sve temelje našeg postojanja, te nam nametnuo upravo ove teme kao nešto vrlo aktuelno i životno.One skoro uvek bude u nama strah i nesigurnost. Budistička tradicija nam daje mnoge savete kako da nestalnost razumemo i živimo sa pozitivne strane.
Drugo, pošto budizam transcendira dualističke koncepte, pokazuje nam i kako da koristimo različite pristupe i metode, kreativno kombinujemo i primenjujemo u skladu sa zahtevima situacije kada pomažu, ne pretvarajući ih u dogmu. Budistički shvatanje duha nam može pomoći u razvoju jedne metaperspektive.
Treće, za mene je u prvom planu u svim procesima promene kao i u fenomenu kreativnosti naša svest (biti svestan, postati svestan, živeti sa svesnošću su istovremeno sredstva i cilj ove vrste koučinga) a budističko učenje i praksa daju veliki doprinos, metodološki i teorijski, istraživanju svesnosti. Danas je fenomen svesti, kroz jedan novi interdisciplinarni pristup (consciousness studies), opet postao naučno priznata tema. Jedna od tih novih disciplina, „filozofija duha“ (philosophy of mind), danas jedna od najpopularnijih filozofskih disciplina, pokušava iz analitičkog ugla da uhvati suštinu svesnosti novim terminom qualia.
Već neko vreme nam budističke ideje i koncepti nisu strani. Šta medjutim konkretno mogu da znače pojmovi: praznina (shunyata), nepostojanje ja kao trajne instance (anatman), direktni doživljaj sopstvenog duha, srednji put, svesnost (satipathana), bodhicitta, vešta sredstva  (upaya, skilfull means) isl. u okviru jedne zapadnjačke prakse – bilo da se radi o koučingu, psihoterapiji ili samomenadžmentu, time se bavim u ovoj knjizi.
Drugi pristupi koje smatram naročito inspirativnim, dolaze iz art terapije (uglavnom plesna i muziko-terapija), energetskog i telesnog rada, transpersonalne psihologije i sistemskog rada. U njima se iz različlitih uglova  preispituje i dovodi u pitanje razumevanje sebe kao izolovanog, postojanog i fiksnog entiteta.
Kratki eseji o 16 aktuelnih tema koučinga i terpije služe kao uvod u jednu integrativnu  praksu koja traži svoje mestu između Zapada i Istoka, tradicije, modernizma i postmodernizma, između nauke, psihoterapije, filozofije, duhovnih disciplina i umetnosti. Knjiga nudi i vežbe u obliku vođenih iskustvenih eksperimenata, pomoću kojih čitaoc može na ličnom nivou da doživi i sagleda  teme o kojima knjiga raspravlja. Eksperiment kao alatka nauke znači slobodu istraživanja i predstavlja najbolji deo nauke. Kroz ove iskustvene eksperimente možemo istraživati sopstveni duh i spoznati ga na sasvim drugi način od onoga na koji smo navikli u svakodnevici, a da se pri tome ne moramo držati nikakvih religioznih verovanja i njihovih propisa kao ni psiholoških teorija. Oni mogu dovesti do novih pitanja i saznanja, koji će poslužiti kao inspiracija i polazište za procese promena.

 

(prevela sa nemačkog Vesna Vider)

 

 

 


[1] bezvoljnost, zamor, dosada

 

Intervju Blic zena

 

*Vi ste klinički psiholog, lajfkouč i plesni terapeut. Kako izgleda jedan vaš radni dan? Šta je trenutno posebno aktuelno u vašem profesionalnom životu? Da li možemo nešto da najavimo?

 

Moji dani se, na sreću, razlikuju jedan od drugoga. Jedino što svi počinju dugim ispijanjem kafe i meditacijom, koja takodje nije uvek ista. Rutina otupljuje budnost i kreativnost. Dakle, ima dana koje provedem za kompjuterom u pisanju, dana kada radim individualne konsultacije ili radionice (grupnog koučinga ili plesne), kao i dana kada se intenzivno družim sa porodicom i prijateljima. Gledam da mi svakog meseca ostane i maker malo nestrukturisanog vremena, u kome ne znam tačno kuda će me put odvesti. Upravo takvi trenutci su dragoceni za dublja preispitivanja i nove ideje. Oni su u biti kreativnog procesa – dopuštam da se desi nešto što će i mene samu bar malo iznenaditi.

U ovom trenutku radim na nekoliko projekata paralelno. Jedan je interdisciplinarna doktorska disertacija iz psihologije i filozofije svesti. Svest je moja centralna tema, kako u ovim teorijskim interesovanjima, tako i u prakatičnom radu. I svoj pristup koučingu koji integriše saznanja I metode iz azijske i zapadne psihologije sam nazvala Coaching by Consciousness (consciousness znači svest). U ovome je upravo i drugi aktuelni projekat na kome radim – razvoj programa edukaciono-iskustvenih radionica zasnovanih na ovom pristupu, koji bih od jeseni ponudila pre sve ljudima koji se bave profesijama u kojima rade sa drugim ljudima, dakle u oblastima vodjenja, upravljanja, obrazovanja, lečenja, treninga i sličnima. Za njih je postalo naročito važno ovladavanje veštinama svesnog samomenadžmenta, te uvid u psihološka znanja o procesima promene, učenja, izlaženja na kraj sa stresom, rešavanja problema i konflikata, upravljanja kriznim situacijama. Nova znanja i iskustva bi trebalo da im omoguće da razviju u okviru svojih bazičnih profesija novu kreativnost i produktivnost. I na kraju, čeka me posao oko sređivanja prevoda moje knjige sa nemačkog na srpski jezik, koja bi trebalo da se najesen pojavi kod nas. Od tekućeg plana koji može interesovati beogradsku publiku je radionica prvog vikenda jula na temu “Prizivanje čudesnog – nova rešenja za stare probleme”.

 

*Rekli ste mi da je vaša baza u Salzburgu. Zašto ste otišli tamo? Da li tamo radite pri nekoj instituciji ili…?

U Salcburg sam dospela jer sam se udala za Austrijanca. Naš sin ide u školu u Salcburgu, ali često dolazi za Beograd. Ja sam ranije bila zaposlena na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ali mi poslednjih godina mnogo više odgovara da radim privatno, van institucija, jer tako mogu samostalno i sa mnogo više slobode da organizujem život i rad izmedju dve zemlje.  Koliko god neobično moglo da zvuči,  prija mi život izmedju dve zemlje…

 

*Diplomirali ste i magistrirali na Odseku za psihologiju beogradskog Filozofskog fakuteta. Kako pamtite te studenstke dane?

 

Studentski dani u Beogradu su bili nekako nevino vedri i puni entuzijazma. Predstavljali su za mene optimalnu kombinaciju – intenzivno učenje i druženje. U sadašnjem vremenu je znatno više presije i nesigurnosti. Ali ja se još uvek delom osećam kao studentkinja, pošto stalno nastavljam da učim, da se čudim svetu, da upoznajem nove ljude i nalazim nove teme i inspiracije, koje me pokreću.

 

*Kako ste se odlučili za psihologiju? Da li je postojao neki poseban trenutak u vašoj mladosti koji vas je inspirisao na takvu odluku?

Najpre su me interesovale prirodne nauke, dok nisam u gimnaziji otkrila filozofiju. Dve godine sam mislila da je to prava stvar za mene, a onda sam se u poslednjem trenutku opredelila za psihologiju, možda zato što ima i elemente prirodnih nauka. Pitanja koja su me fascinirala – šta je priroda našeg duha i svesti, kako možemo znati svet i sebe same, kako možemo da se promenimo,  šta su naše mogućnosti i krajnji dometi  – sledila sam u  filozofiji, psihologiji, neuronauci, psihoterapiji, meditaciji. Sada su se sva ova interesovanja i oblasti  ponovo susrele u mojoj disesrtaciji, kao i konceptu prakse koji razvijam pod imenom Coachig by Consciousness.  Ujedno, upravo to čime se bavim – problem svesti iz raznih uglova, obećava da će postati  jedna od najdinamičnijih istraživačkih  tema 21. veka.

 

*Pročitala sam da ste bili u Nepalu, da ste tamo učili budističku filozofiju i meditaciju. Koliko ste tamo proveli vremena? Kako vas je put odveo na tu lokaciju? Molim vas opišete to iskustvo…

 

U Nepalu sam živela oko godinu dana u budističkom manastiru. Tu me nije odvelo čisto intelektualno ili pomodno interesovanje za orijentalne religije, koje zapravo nisam imala, već spontana meditativna iskustva (često povezana sa slušanjem muzike), koja su me zapanjila  U njima sam  otkrila nove prostore svesti o kojima zapadna psihologija u to vreme nije imala gotovo ništa da kaže, pa sam tragala dalje za referentnim okvirom. Sve dok nisam čula predavanje jednog tibetanskog lame o prirodi svesti, koje je na najprecizniji način koji sam igde dotada našla opisivalo iskustva koja sam imala. Tako se rodila želja da istražujem dalje u tom pravcu. Kada se ukazala prilika da provedem neko vreme u tibetanskom manastiru u kome je tekao jedan projekat prevodjenja tibetanskih tekstova na engleski jezik, odluka je pala. U manastiru mi ništa nije smetalo, siromaštvo, loši higijenski uslovi, neudobnost, neukusna hrana, jer sam bila potpuno ispunjena novim saznanjima i iskustvima. Čak i u egzotičnim monaškim ritualima, koji su mi isprva bili čudni i strani, otkrila sam da se u dubljim slojevima značenja odnose na univerzalne odlike ljudske prirode. Sve to je ostalo trajno dobro u mom životu. Iako sam kasnije proučavala i razne druge tradicije, dubina pronicanja u ljudski duh koju sam pronašla u budizmu zadržala je za mene svu impresivnost.

 

*Vaš posao je, iznad svega, human. Činite da ljudi ponovo nađu svoj mir, da budu srećni! Ali kako se vi čistite od raznih energija koje upijate? Da li imate neki poseban metod čišnjenja?

 

Moj posao je divan. Veliko je zadovoljstvo posmatrati kako ljudi sa kojima radim, kada iziđu iz svojih često dugogodišnjih zaglavljenja, počnu da cvetaju, razvijaju nove ideje, otkrivaju zaboravljene potencijale i energiju za jedan drugačiji, novi život. Uvek iznova me iznenadi kakvi kvaliteti iziđu iz nekoga ko je na početku izgledao siv i zakočen.

Odgovor na pitanje kako se čistim od onoga što upijam je:  gledam pre svega da ne upijam, jer kada upijem, ne mogu da pomognem. Od upijanja najviše štiti stav bezuslovnog saosećanja i nevezivanja za sliku o sebi i željene ishode. Taj stav otvorenog, saosećajnog prisustva sa drugim, opisan je najbolje u okviru budističke meditacije bodićete. Čak i želju da pomognem i budem delotvorna često moram da  odložim sa strane da bih slušala klijenta sa što je moguće manje predubedjenja bilo koje vrste. Ako osetim da sam  posle seanse nešto upila, pogledam kako i za šta sam se zapravo ja sama zakačila i uvid u to bude uvek neko, za mene samu, korisno iskustvo…

 

*Na osnovu vašeg dosadašnjeg iskustva, šta ljude danas najčešće tišti? Laički gledano, cela ta priča o duhovnoj ravnoteži čini se nepravednom. Toliko radimo da bismo došli do nekog mira, a onda samo jedna sitnica može sve to da uništi? Kako da se sačuvamo?

 

Da li ljudi dolaze zbog ljubavnih, porodičnih ili poslovnih problema, u osnovi je uvek problem u odnosu prema sebi i drugim ljudima. Rascep unutar sebe i između sebe i sveta održava nas u stanju permanentnog stresa, u kome raspolažemo niskim nivoom energije, te nas je lako izbaciti iz ravnoteže. Onda čak i privremeno postignut mir svaka sitnica može da uništi.

Ali kada na dubljem nivou povratimo svoju celovitost i razvijemo tolerantniji odnos prema životu i svetu sopstvenog iskustva, zapravo se ne vraćamo više  natrag, ne ispadamo na isti način iz ravnoteže zbog sitnica. Iz začaranog kruga neuspeha ulazimo u začarani krug uspeha, svaki korak donosi sve više otvaranja i prostora. Meni je najvažnije da klijentima pomognem da se  kroz nova iskustva preključe sa jednog sistema na drugi. Posle se normalan tok života postara da sve dodje na svoje mesto. Kad se nađemo u toj  sasvim drugačijoj priči, ne znači da postajemo neosetljivi na životne okolnosti, niti da uvek živimo u savršeno uravnoteženom stanju. Tek tada zapravo život počinje da liči na veliko gradilište, na kome se stalno gradi, ruši i gradi iznova. Samo što smo onda na gradilištvu prisutni kao aktivni neimar koji voli svoj posao.

 

*U čemu savremeni svet najviše greši u tom pogledu? Svi pričaju o sreći, o slobodi, a da li smo zbilja napredovali u tom smislu?

 

Savremeni svet je drugačiji, ali ne nužno bolji ili lošiji, lično ne verujem  u apsolutni napredak, ali nisam sklona ni tradicionalizmu i nostalgiji. Danas su naročito opasne fikcije o sreći i slobodi koje nam se serviraju u medijima, a koje nas zapravo još više otudjuju od nas samih i pogoduju raznim adikcijama.One svakako ne doprinose našem ispunjenju i rastu . Specifičan problem našeg vremena je masivna zloupotreba i manipulacija pojmovima slobode i sreće.

 

*Spomenuli ste da imate sina, tinejdžera. Na kojim vrednostima gradite vaš odnos? Kako se zove? Da li on pokazuje ambicije da krene vašim stopama? Šta je neophodno za kvalitetno roditeljstvo?

 

Nikola ima 15 godina. Sa njim sam otkrila koliko su ljubav i zajednički smisao za humor moćne sile, koje omogućavaju  harmoničan odnos čak i osobama veoma različitih temperamenata kao što smo nas dvoje. Što se njegovih interesovanja tiče, još uvek ne znam da li su zaista tako različita od mojih kako mu to sada izgleda. Trenutno izgleda naklonjen više umetničkim profesijama, ali ko zna… Ima još dosta vremena. Ja sam tek sa 19 godina odlučila šta ću da studiram.

Danas je roditeljstvo veliki izazov, jer okruženje i mediji igraju ogromnu ulogu u formiranju vrednosti kod mladih ljudi. Neophodni kvaliteti su strpljenje i istrajnost, unutrašnja jasnoća i odlučnost da se bude tu u svim krizama i izazovima.

 

*Da li ste udati? Puno vremena provodite u inostranstvu, šta vam najviše nedostaje iz vaše rodne zemlje? Kad pomislite na detinjstvo, koje slike vam naviru?

 

Udata sam. Iz moje zemlje mi ne nedostaje skoro ništa, zato što u njoj ipak provodim puno vremena. Taman pre nego osetim nostalgiju,  već sam ponovo tu - tako da sam toga većinom poštedjena. Kada se ipak nečega poželim, to su neki ljudi i  neka mesta u Beogradu.

Sve slike vezane za moje detinjstvo imaju kao zajednički kvalitet jedan doživljaj sporosti, lepote i otmenosti života…

 

Katarina Sretenovic

Blic zena, juni 2011

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
Strana 1 od 4