PREDGOVOR

Kako reč coach na engleskom znači kočija, koučing (coaching) zvuči skoro kao poziv na vrstu putovanja. Znači da koučing može da bude mnogo više nego, tradicionalno posmatrano, podrška pri rešavanju problema. Reč putovanje takođe često ukazuje na mitsku metaforu za život i potragu za središtem, smislom, ispunjenjem. I Buda je različite puteve koji vode prosvetljenju nazivao  vozilima (Yanna).

Može se putovati kratko i sa ciljem, od jednog mesta ( sa problemom) do drugog (bez problema). I tada ima mnogo puteva, a najbolji i najbrži ne mora uvek da bude prava linija. Ponekad kada slučajno skrenemo sa poznatih staza, na koje smo navikli, kako se to često dešava u bajkama, čeka nas već nekoliko koraka pokraj puta avantura, putovanje na kome otkrivamo nove stvari, skrivena blaga ili ko zna šta...Možda nam i ova „avantura sa kočijom“ pored postizanja kratkoročnih ciljeva, otvori  duh za novo, ponudi izlaz iz „Ennui[1] jednodimenzionalne pustinje našeg raščaranog  sveta? Kao što putovanje u drugu kulturu može promeniti naš unutrašnji pejsaž, tako i unutrašnja putovanja, na kojima sebe doživljavamo iznova i u novom svetlu, deluju na naše okruženje i na našu svakodnevicu.

Reč menadžment je takođe etimološki povezana sa putovanjem- manum agere (lat.) naime znači voditi za ruku. Samomenadžment za mene znači sebe samoga voditi za ruku kroz život, kao najboljeg prijatelja.

Koučing treba da, pogotovo u procesu današnjeg brzog života, promoviše samokoučing ili samomenadžment. Najbolje što se u jednom uspešnom procesu koučinga može desiti je probuditi mudrog vodiča koji drema u unutrašnjosti svakog klijenta, sve dok ga ovaj ne uzme „za ruku“.

Kada posmatramo proces koučinga izbliza, u današnje vreme nije više moguće jasno razlikovati između psihoterapije, savetovanja i koučinga. Psihoterapija se već odavno ne bavi samo simptomima i bolestima, može biti veoma orjentisana ka cilju i ne mora dugo trajati. Terapeuti su delom napustili svoju ulogu eksperta i vide sebe u okviru jedne sistemske, konstruktivističke perspektive, više kao umetnike komunikacije ili kao koautore, nove konstruktivnije priče, kao u narativnoj terapiji na primer (Gergen, K. & Gergen, M. 2009). Medicinski model terapije i lečenja primenjuje se danas vrlo ograničeno. Oblast koučinga je medjutim od početka bila slobodna od  psihopatološkog rečnika i asocijacija sa duševnim bolestima. Koučing se obraća takozvanoj normalnoj populaciji koja, izuzev opšte “bolesti našeg cajtgajsta”, ne pati ni od kakvih drugih specifičnih psihičkih smetnji. Ljudima, koji u okviru koučinga i terapije traže pomoć ili inspiraciju najvažnije izgleda da pronađu novu umetnost življenja (ars vivendi) u aktuelnoj životnoj situaciji. Pitanja, koja je otvorila već antička (evropska i azijska) filozofija – “kako da živim dobro (sretno, ispunjeno, sa smislom)?”- pojavljuju se uvek iznova i uvek u nešto drugačijem obliku, jer se životne okolnosti stalno  menjaju. Što više neko društvo zapada u krizu to se ljudi u većoj meri suočavaju sa ovim pitanjem. Ars vivendi kao filozofska tema doživela je procvat upravo tokom raspada Rimskog carstva. Pitanje umeća življanja (ars vivendi)  je veoma živo i aktuelno i danas, ne samo u filozofiji, već i u oblasti psihoterapije, koučinga, menadžmenta, obrazovanja i lečenja i isceljivanja..

Pogled u istoriju ideja može da, kroz spoznaju da tu ima mnogo i danas aktuelnog i primenljiviog znanja, uravnoteži naš doživljaj kulturološke nadmoći. Ali teško da ćemo tu naći nešto već spremno i zapakovano, kao “fast food lunch”, što se može poneti i odmah konzumirati. Iako bi to vrlo odgovaralo duhu našeg vremena. Ne preostaje nam ništa drugo nego da trežimo puteve da povežemo stare sa novim idejama i tako ih ponovo oživimo na nov način.

Danas, na početku 21. veka, nalazimo se, u jednom novom predelu, u kome je mnogima postalo neophodno da nađu odgovore na velike promene njihovih životnih okolnosti. Veliko ubrzanje svih životnih situacija, često veliki stres i pritisak postignuća, obilje proizvoda, informacija i ponuda svih vrsta, masivni kolektivni transovi koje stvaraju mediji i sve očiglednija egzistencijalna nesigurnost života u dezorjentisanom društvu predstavljaju svakodnevno izazov za našu mentalnu ravnotežu. Okruženje nam nameće sve veću brzinu koja ugrožava kvalitet života. Stalno moramo da se brzo prilagođavamo novim zahtevima, iako često ne znamo tačno čemu to služi. Kapitalizam i marksizam kao obećanja sreće bili su poslednji “veliki narativi” zapada. Današnje društvo nema novih priča na raspolaganju koje bi čoveku zvučale istinito i smisleno.Tako ostajemo zbunjeni u lavirintu naših malih privatnih priča, sa pitanjem kako da nađemo pravi put ka sebi i ka drugima. Danas ne možemo sebi priuštiti život bez veština samokoučinga i samomenadžmenta. Skoro da bi ih trebalo podučavati u školi. U rukovodećim, obrazovnim i profesijama pomaganja su ove veštine posebno potrebne, jer tu služimo i kao uzor drugima. Za ljude ovih zanimanja je rad na sebi preduslov da mogu uspešno raditi sa drugima.

Internet  predstavlja za mene simbol našeg društva. Pruža divnu mogućnost da istražujemo razne teme i može pomoći kreativnom mišljenju. Ali to važi samo za ljude koji mogu da se snalaze u novoj kompleksnosti, za ostale je to paukova mreža u koju se upetljaju i bivaju hipnotisani bezbrojnim virtuelnim ponudama. Da bismo se u današnjim životnim prilikama mogli vešto kretati, potrebne su  nam  sve više sposobnosti koje se u psihologiji zovu metakognitivne sposobnosti. Kod njih se znanje o funkcionisanju duha i spoznaje svesno i namerno koristi u cilju samoregulacije.

Sticanje metaperspektive važno je i za čitavu oblast koučinga, savetovanja i terapije. Šta se krije iza strategija koje se danas koriste? Šta u našim inervencijama zaista leči i pomaže? Bila bi nam potrebna filozofija naše terapeutike koja preispituje njeno delovanje u dubljem smislu.

Usko stručna perspektiva tradicionalne naučne psihologije nije više dovoljna za sadašnje zahteve klijenata.Psihologija je tradicionalno bila nezainteresovana, slepa ili čak neprijatelski raspoložena prema svemu duhovnom. To se neminovno menja u savremenom razvoju ove discipline. Pitanja smisla, duhovnog razvoja, potrage za srećom, ispunjenjem, povezanošću, celovitošću, u sve više fragmentiranom svetu, integralni su delovi čovekove situacije. Čak i kafa sasvim dobro „funkcioniošemo“ u svakodnevnom životu ili možda baš tada, oživljavaju ove teme. Preispitivati našu kulturu obeleženu individualizmom, hedonizmom, potrošačkim mentalitetom, materijalizmom, uniformisanošću kroz medije, trendseterima i stvaraocima mišlenja (opinionmaker) i tragati za novim putevima i alternativama, postaje sastavni deo mentalne higijene. Da bi respektovala čoveka i sve njegove potrebe, psihologija mora uključiti duhovnu dimenziju. Psihologija koja ima kao svoje centralne pojmove ja, self-koncept i ego i koja je, prema američkom istoričaru Kristoferu Lešu (Christopher Lash), doprinela stvaranju narcističke psihoterapijske kulturu 20. veka,  iscrpla se u sebi. Na početku 21. veka govori se pored analatičke( IQ) i emocionalne inteligencije (EQ) i o duhovnoj inteligenciji (SQ), istražuju se njene neurološke osnove i radi na metodama kojima bi se merila i razvijala (Zohar, D. & Marshaall, J. 2001). Ova inteligencija se odnosi na ljudsku sposobnost da transcendira datosti određenog  životnog sveta i otvori novu sveobuhvatniju perspektivu, kao i na sposobnost da se konstruktivno ophodi sa pitanjem smisla i odnosom prema celovitosti postojanja .

U našoj postmodernoj pačvork (patchwork) kulturi imamo na raspolaganju metode iz najrazličitijih tradicija, kognitivna, šamanistička, kontemplativna shvatanja ljudske egzistencije, sa svih kontinenata i iz svih doba, predmodernih i modernih. Naše doba rađa i nove forme duhovnosti , najčešće van tradicionalnih konfesionalnih okvira i instucionalnih religija. Danas se  duhovnošću ne bave samo crkve, sveštenici i duhovni učitelji, koji moraju da se brinu o opstanku institucija i daljem prenošenju određenih učenja i doktrina. Ima još uvek mnogo ljudi, koji traže sigurnost u crkvama i spiritualnim grupama sa tradicionalnom strukturom. Ima i onih koji zapadnu u zavisnost od duhovnih gurua i sekti. Ali jedna nova vrsta mistike (u smislu direktnog , neposrednog iskustva duhovnog, lišenog doktrinarnog i institucionalnog okvira, u kakvom god obliku) je u porastu. Mnogi ljudi istražuju, van religioznih grupa i institucija, duboko zadiruća pitanja smisla, imaju duhovna iskustva različitih vrsta i traže za njih mesto u sopstvenom životu. Mnogi eksperimentišu sa svime sa čime se sretnu. Joga, čigong i meditacije iz raznih tradicija postale su deo stila života na zapadu. Uz to mnogi ljudi se obraćaju psihoterapiji ili koučingu, ili pohadjaju razne iskustvene radionice preko vikenda, provode  odmor u manastiru... Kroz ovu potragu, koja sledi lična interesovanja i potrebe, dolaze u dodir najrazličitiji svetovi koji se u ranijoj istoriji još nikada nisu susreli. Zato je danas neophodno duhovnom svetu klijenta prići sa otvorenošću i osetljivošću, razumeti ga i koristiti u njegovoj raznovrsnosti. Ako proces koučinga i traje kratko, on ne sme biti površan,  baš zbog toga što je kratak, ne može sebi da priušti površnost.

Nova otvorenost i raspoloživost pruža izuzetnu  šansu za slobodno istraživanje iskustava. Sa druge strane velika je opasnost od zbunjenosti i zapadanja u ćorsokak. Za toliku otvorenost, koju nam nudi naše doba, potrebno nam je mnogo više hrabrosti ali i skromnosti, više samopouzdanja i velika samostalnost, ali i kritički istraživački duh, koji može da pretraži i preispita sopstvene temeljna verovanja.

Tradicionalizam i površan eklekticizam, s obzirom na današnju raznovrsnost, ne daju zadovoljavjuće rešenje. Eklekticizam je za nas neizbežan, ali je neophodno poći u dubinu da bismo našli nove puteve ka smisaonim sintezama. Slično kao što kriza u privatnom životu iziskuje potragu za suštinskim vrednostima, onim što je zaista važno, tako je i naša globalna kriza prilika da sagledamo na nov način, mogućnosti i ograničenja, kako koučinga i naše zapadnjačke psihoterapije, tako i duhovnih tradicija (koje možemo videti i kao „stare“ filozofsko-psihološke sisteme) i postanemo  prijemčivi za najvažnije doprinose sa obe strane.

U ovim novim sintezama je uvek prisutan jedan umetnički elemenat, jer nijedna nauka nam tu ne nudi gotove formule i modele. Bez ars (umetnosti) nije moguće i stoga što umetničko nosi u sebi pečat ličnog, a za nas – terapeute, koučeve ili savetnike – bi bilo hybris, kada bismo umislili da možemo da se postavimo na određeno objektivno stanovište, van sopstvenog iskustvenog sveta.

Duhovna tradicija, koja me najviše inspiriše u praksi koučinga i samokoučinga je budistička. Sama budistička soteriologija je sličnija zapadnjoj psihoterapiji nego  zapadnoj religiji, jer spasenje traži u sopstvenom duhu, a ne kroz milost božiju.
Ova inspiracija je trostruka. Prvo, centralne teme koje se kroz budizam provlače su nestalnost i nepojmljivost postojanja. Razvoj našeg društva  i nauke, doveo je danas u pitanje sve temelje našeg postojanja, te nam nametnuo upravo ove teme kao nešto vrlo aktuelno i životno.One skoro uvek bude u nama strah i nesigurnost. Budistička tradicija nam daje mnoge savete kako da nestalnost razumemo i živimo sa pozitivne strane.
Drugo, pošto budizam transcendira dualističke koncepte, pokazuje nam i kako da koristimo različite pristupe i metode, kreativno kombinujemo i primenjujemo u skladu sa zahtevima situacije kada pomažu, ne pretvarajući ih u dogmu. Budistički shvatanje duha nam može pomoći u razvoju jedne metaperspektive.
Treće, za mene je u prvom planu u svim procesima promene kao i u fenomenu kreativnosti naša svest (biti svestan, postati svestan, živeti sa svesnošću su istovremeno sredstva i cilj ove vrste koučinga) a budističko učenje i praksa daju veliki doprinos, metodološki i teorijski, istraživanju svesnosti. Danas je fenomen svesti, kroz jedan novi interdisciplinarni pristup (consciousness studies), opet postao naučno priznata tema. Jedna od tih novih disciplina, „filozofija duha“ (philosophy of mind), danas jedna od najpopularnijih filozofskih disciplina, pokušava iz analitičkog ugla da uhvati suštinu svesnosti novim terminom qualia.
Već neko vreme nam budističke ideje i koncepti nisu strani. Šta medjutim konkretno mogu da znače pojmovi: praznina (shunyata), nepostojanje ja kao trajne instance (anatman), direktni doživljaj sopstvenog duha, srednji put, svesnost (satipathana), bodhicitta, vešta sredstva  (upaya, skilfull means) isl. u okviru jedne zapadnjačke prakse – bilo da se radi o koučingu, psihoterapiji ili samomenadžmentu, time se bavim u ovoj knjizi.
Drugi pristupi koje smatram naročito inspirativnim, dolaze iz art terapije (uglavnom plesna i muziko-terapija), energetskog i telesnog rada, transpersonalne psihologije i sistemskog rada. U njima se iz različlitih uglova  preispituje i dovodi u pitanje razumevanje sebe kao izolovanog, postojanog i fiksnog entiteta.
Kratki eseji o 16 aktuelnih tema koučinga i terpije služe kao uvod u jednu integrativnu  praksu koja traži svoje mestu između Zapada i Istoka, tradicije, modernizma i postmodernizma, između nauke, psihoterapije, filozofije, duhovnih disciplina i umetnosti. Knjiga nudi i vežbe u obliku vođenih iskustvenih eksperimenata, pomoću kojih čitaoc može na ličnom nivou da doživi i sagleda  teme o kojima knjiga raspravlja. Eksperiment kao alatka nauke znači slobodu istraživanja i predstavlja najbolji deo nauke. Kroz ove iskustvene eksperimente možemo istraživati sopstveni duh i spoznati ga na sasvim drugi način od onoga na koji smo navikli u svakodnevici, a da se pri tome ne moramo držati nikakvih religioznih verovanja i njihovih propisa kao ni psiholoških teorija. Oni mogu dovesti do novih pitanja i saznanja, koji će poslužiti kao inspiracija i polazište za procese promena.

 

(prevela sa nemačkog Vesna Vider)

 

 

 


[1] bezvoljnost, zamor, dosada