Intervju Blic zena

 

*Vi ste klinički psiholog, lajfkouč i plesni terapeut. Kako izgleda jedan vaš radni dan? Šta je trenutno posebno aktuelno u vašem profesionalnom životu? Da li možemo nešto da najavimo?

 

Moji dani se, na sreću, razlikuju jedan od drugoga. Jedino što svi počinju dugim ispijanjem kafe i meditacijom, koja takodje nije uvek ista. Rutina otupljuje budnost i kreativnost. Dakle, ima dana koje provedem za kompjuterom u pisanju, dana kada radim individualne konsultacije ili radionice (grupnog koučinga ili plesne), kao i dana kada se intenzivno družim sa porodicom i prijateljima. Gledam da mi svakog meseca ostane i maker malo nestrukturisanog vremena, u kome ne znam tačno kuda će me put odvesti. Upravo takvi trenutci su dragoceni za dublja preispitivanja i nove ideje. Oni su u biti kreativnog procesa – dopuštam da se desi nešto što će i mene samu bar malo iznenaditi.

U ovom trenutku radim na nekoliko projekata paralelno. Jedan je interdisciplinarna doktorska disertacija iz psihologije i filozofije svesti. Svest je moja centralna tema, kako u ovim teorijskim interesovanjima, tako i u prakatičnom radu. I svoj pristup koučingu koji integriše saznanja I metode iz azijske i zapadne psihologije sam nazvala Coaching by Consciousness (consciousness znači svest). U ovome je upravo i drugi aktuelni projekat na kome radim – razvoj programa edukaciono-iskustvenih radionica zasnovanih na ovom pristupu, koji bih od jeseni ponudila pre sve ljudima koji se bave profesijama u kojima rade sa drugim ljudima, dakle u oblastima vodjenja, upravljanja, obrazovanja, lečenja, treninga i sličnima. Za njih je postalo naročito važno ovladavanje veštinama svesnog samomenadžmenta, te uvid u psihološka znanja o procesima promene, učenja, izlaženja na kraj sa stresom, rešavanja problema i konflikata, upravljanja kriznim situacijama. Nova znanja i iskustva bi trebalo da im omoguće da razviju u okviru svojih bazičnih profesija novu kreativnost i produktivnost. I na kraju, čeka me posao oko sređivanja prevoda moje knjige sa nemačkog na srpski jezik, koja bi trebalo da se najesen pojavi kod nas. Od tekućeg plana koji može interesovati beogradsku publiku je radionica prvog vikenda jula na temu “Prizivanje čudesnog – nova rešenja za stare probleme”.

 

*Rekli ste mi da je vaša baza u Salzburgu. Zašto ste otišli tamo? Da li tamo radite pri nekoj instituciji ili…?

U Salcburg sam dospela jer sam se udala za Austrijanca. Naš sin ide u školu u Salcburgu, ali često dolazi za Beograd. Ja sam ranije bila zaposlena na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ali mi poslednjih godina mnogo više odgovara da radim privatno, van institucija, jer tako mogu samostalno i sa mnogo više slobode da organizujem život i rad izmedju dve zemlje.  Koliko god neobično moglo da zvuči,  prija mi život izmedju dve zemlje…

 

*Diplomirali ste i magistrirali na Odseku za psihologiju beogradskog Filozofskog fakuteta. Kako pamtite te studenstke dane?

 

Studentski dani u Beogradu su bili nekako nevino vedri i puni entuzijazma. Predstavljali su za mene optimalnu kombinaciju – intenzivno učenje i druženje. U sadašnjem vremenu je znatno više presije i nesigurnosti. Ali ja se još uvek delom osećam kao studentkinja, pošto stalno nastavljam da učim, da se čudim svetu, da upoznajem nove ljude i nalazim nove teme i inspiracije, koje me pokreću.

 

*Kako ste se odlučili za psihologiju? Da li je postojao neki poseban trenutak u vašoj mladosti koji vas je inspirisao na takvu odluku?

Najpre su me interesovale prirodne nauke, dok nisam u gimnaziji otkrila filozofiju. Dve godine sam mislila da je to prava stvar za mene, a onda sam se u poslednjem trenutku opredelila za psihologiju, možda zato što ima i elemente prirodnih nauka. Pitanja koja su me fascinirala – šta je priroda našeg duha i svesti, kako možemo znati svet i sebe same, kako možemo da se promenimo,  šta su naše mogućnosti i krajnji dometi  – sledila sam u  filozofiji, psihologiji, neuronauci, psihoterapiji, meditaciji. Sada su se sva ova interesovanja i oblasti  ponovo susrele u mojoj disesrtaciji, kao i konceptu prakse koji razvijam pod imenom Coachig by Consciousness.  Ujedno, upravo to čime se bavim – problem svesti iz raznih uglova, obećava da će postati  jedna od najdinamičnijih istraživačkih  tema 21. veka.

 

*Pročitala sam da ste bili u Nepalu, da ste tamo učili budističku filozofiju i meditaciju. Koliko ste tamo proveli vremena? Kako vas je put odveo na tu lokaciju? Molim vas opišete to iskustvo…

 

U Nepalu sam živela oko godinu dana u budističkom manastiru. Tu me nije odvelo čisto intelektualno ili pomodno interesovanje za orijentalne religije, koje zapravo nisam imala, već spontana meditativna iskustva (često povezana sa slušanjem muzike), koja su me zapanjila  U njima sam  otkrila nove prostore svesti o kojima zapadna psihologija u to vreme nije imala gotovo ništa da kaže, pa sam tragala dalje za referentnim okvirom. Sve dok nisam čula predavanje jednog tibetanskog lame o prirodi svesti, koje je na najprecizniji način koji sam igde dotada našla opisivalo iskustva koja sam imala. Tako se rodila želja da istražujem dalje u tom pravcu. Kada se ukazala prilika da provedem neko vreme u tibetanskom manastiru u kome je tekao jedan projekat prevodjenja tibetanskih tekstova na engleski jezik, odluka je pala. U manastiru mi ništa nije smetalo, siromaštvo, loši higijenski uslovi, neudobnost, neukusna hrana, jer sam bila potpuno ispunjena novim saznanjima i iskustvima. Čak i u egzotičnim monaškim ritualima, koji su mi isprva bili čudni i strani, otkrila sam da se u dubljim slojevima značenja odnose na univerzalne odlike ljudske prirode. Sve to je ostalo trajno dobro u mom životu. Iako sam kasnije proučavala i razne druge tradicije, dubina pronicanja u ljudski duh koju sam pronašla u budizmu zadržala je za mene svu impresivnost.

 

*Vaš posao je, iznad svega, human. Činite da ljudi ponovo nađu svoj mir, da budu srećni! Ali kako se vi čistite od raznih energija koje upijate? Da li imate neki poseban metod čišnjenja?

 

Moj posao je divan. Veliko je zadovoljstvo posmatrati kako ljudi sa kojima radim, kada iziđu iz svojih često dugogodišnjih zaglavljenja, počnu da cvetaju, razvijaju nove ideje, otkrivaju zaboravljene potencijale i energiju za jedan drugačiji, novi život. Uvek iznova me iznenadi kakvi kvaliteti iziđu iz nekoga ko je na početku izgledao siv i zakočen.

Odgovor na pitanje kako se čistim od onoga što upijam je:  gledam pre svega da ne upijam, jer kada upijem, ne mogu da pomognem. Od upijanja najviše štiti stav bezuslovnog saosećanja i nevezivanja za sliku o sebi i željene ishode. Taj stav otvorenog, saosećajnog prisustva sa drugim, opisan je najbolje u okviru budističke meditacije bodićete. Čak i želju da pomognem i budem delotvorna često moram da  odložim sa strane da bih slušala klijenta sa što je moguće manje predubedjenja bilo koje vrste. Ako osetim da sam  posle seanse nešto upila, pogledam kako i za šta sam se zapravo ja sama zakačila i uvid u to bude uvek neko, za mene samu, korisno iskustvo…

 

*Na osnovu vašeg dosadašnjeg iskustva, šta ljude danas najčešće tišti? Laički gledano, cela ta priča o duhovnoj ravnoteži čini se nepravednom. Toliko radimo da bismo došli do nekog mira, a onda samo jedna sitnica može sve to da uništi? Kako da se sačuvamo?

 

Da li ljudi dolaze zbog ljubavnih, porodičnih ili poslovnih problema, u osnovi je uvek problem u odnosu prema sebi i drugim ljudima. Rascep unutar sebe i između sebe i sveta održava nas u stanju permanentnog stresa, u kome raspolažemo niskim nivoom energije, te nas je lako izbaciti iz ravnoteže. Onda čak i privremeno postignut mir svaka sitnica može da uništi.

Ali kada na dubljem nivou povratimo svoju celovitost i razvijemo tolerantniji odnos prema životu i svetu sopstvenog iskustva, zapravo se ne vraćamo više  natrag, ne ispadamo na isti način iz ravnoteže zbog sitnica. Iz začaranog kruga neuspeha ulazimo u začarani krug uspeha, svaki korak donosi sve više otvaranja i prostora. Meni je najvažnije da klijentima pomognem da se  kroz nova iskustva preključe sa jednog sistema na drugi. Posle se normalan tok života postara da sve dodje na svoje mesto. Kad se nađemo u toj  sasvim drugačijoj priči, ne znači da postajemo neosetljivi na životne okolnosti, niti da uvek živimo u savršeno uravnoteženom stanju. Tek tada zapravo život počinje da liči na veliko gradilište, na kome se stalno gradi, ruši i gradi iznova. Samo što smo onda na gradilištvu prisutni kao aktivni neimar koji voli svoj posao.

 

*U čemu savremeni svet najviše greši u tom pogledu? Svi pričaju o sreći, o slobodi, a da li smo zbilja napredovali u tom smislu?

 

Savremeni svet je drugačiji, ali ne nužno bolji ili lošiji, lično ne verujem  u apsolutni napredak, ali nisam sklona ni tradicionalizmu i nostalgiji. Danas su naročito opasne fikcije o sreći i slobodi koje nam se serviraju u medijima, a koje nas zapravo još više otudjuju od nas samih i pogoduju raznim adikcijama.One svakako ne doprinose našem ispunjenju i rastu . Specifičan problem našeg vremena je masivna zloupotreba i manipulacija pojmovima slobode i sreće.

 

*Spomenuli ste da imate sina, tinejdžera. Na kojim vrednostima gradite vaš odnos? Kako se zove? Da li on pokazuje ambicije da krene vašim stopama? Šta je neophodno za kvalitetno roditeljstvo?

 

Nikola ima 15 godina. Sa njim sam otkrila koliko su ljubav i zajednički smisao za humor moćne sile, koje omogućavaju  harmoničan odnos čak i osobama veoma različitih temperamenata kao što smo nas dvoje. Što se njegovih interesovanja tiče, još uvek ne znam da li su zaista tako različita od mojih kako mu to sada izgleda. Trenutno izgleda naklonjen više umetničkim profesijama, ali ko zna… Ima još dosta vremena. Ja sam tek sa 19 godina odlučila šta ću da studiram.

Danas je roditeljstvo veliki izazov, jer okruženje i mediji igraju ogromnu ulogu u formiranju vrednosti kod mladih ljudi. Neophodni kvaliteti su strpljenje i istrajnost, unutrašnja jasnoća i odlučnost da se bude tu u svim krizama i izazovima.

 

*Da li ste udati? Puno vremena provodite u inostranstvu, šta vam najviše nedostaje iz vaše rodne zemlje? Kad pomislite na detinjstvo, koje slike vam naviru?

 

Udata sam. Iz moje zemlje mi ne nedostaje skoro ništa, zato što u njoj ipak provodim puno vremena. Taman pre nego osetim nostalgiju,  već sam ponovo tu - tako da sam toga većinom poštedjena. Kada se ipak nečega poželim, to su neki ljudi i  neka mesta u Beogradu.

Sve slike vezane za moje detinjstvo imaju kao zajednički kvalitet jedan doživljaj sporosti, lepote i otmenosti života…

 

Katarina Sretenovic

Blic zena, juni 2011