Kako naći tačku ravnoteže?

(„Izađite napolje po bolje dane...“)

 

 

Početak proleća je doba pročišćavanja i samoobnavljanja. Buđenje prirode i obilje svetlosti posle mračnih zimskih meseci utiču na naše energetske tokove – čula i nagoni bude se sa prirodom, život dobija novu boju i intenzitet. Preduskršnji post i uskršnja svetkovina i simbolika za modernog čoveka uglavnom su jedini ritual kojim se svake godine obeležava ovaj prelazak. Rituali su u starijim kulturama imali funkciju da pomognu da se prebrodi kriza koju promene i prelazak na novi nivo funkcionisanja donosi. Proleće je jedna takva kriza, koja se ciklično ponavlja, a svaka kriza je i izazov i šansa. Od našeg stava zavisi kakav će ishod imati.

Buđenje proleća je stres za telo i dušu. Ono nas izvodi iz zimskog povlačenja i letargije i uznemirava. Nekada ga doživimo euforično, nekada sa mrzovoljom ili čak depresijom.  Kada se energija ponovo pokrene iz jednog pomalo zamrznutog i uspavanog stanja, tok ne doživljavamo nužno kao prijatan. Ponekad se opiremo iskustvu povišenog energetskog nivoa, jer nas onespokojava. Narušavanje ravnoteže je uvek pomalo zastrašujuće iskustvo. Nije čudo ako bujica iznova oslobođene energije izazove čak prolaznu paniku. Ukoliko nam ipak pođe za rukom da se  prepustimo novom, energetski tok postaje koordinisan i doživljavamo ga kao prijatan.

Ali šta je uopšte ravnoteža i kako živeti uravnoteženo?

Na putu ka novoj ravnoteži

Ravnoteža nije unapred dato stanje ili ideal koji možemo doseći samo ako se potrudimo. Nema ravnoteže u statusu quo, jer čovek samo jednim delom funkcioniše po homeostatičkim principima (vraćanje na početno stanje posle narušene ravnoteže). Promena je sama priroda života;  šansu za ravnotežu ima ko živi kreativno, ko se razvija i menja, teče sa promenama. Pokušaj da zadržimo status quo, fiksiramo sreću ili neko željeno stanje ravnoteže, stvara blokadu rasta, zastoj i stres. Prirodan tok promene tada doživljavamo kao smetnju. Život nas, osim toga, suočava uvek iznova sa problemima koji nas na momenat izbace sa koloseka, što niko ne može u potpunosti da izbegne. Ako prihvatimo trenutke neravnoteže sa tolerancijom, kao korak ka pronalaženju nove ravnoteže, umesto da pokušavamo da se što pre vratimo tamo gde smo bili, bivamo nagrađeni otvaranjem novih vidika i razvojnih mogućnosti.

Ravnotežu prepoznajemo po vedrini i toku

Kada su strune na žičanom instrumentu suviše zategnute ili suviše labave, proizvedeni ton je mučenje za uši. Lep ton postiže se tek uz pravu meru napetosti. Tako je i u svim stvarima u životu – tačka ravnoteže nalazi se negde imedju ekstremnih stavova. Ali kako naći ravnotežnu tačku? Zlatna sredina ne znači osrednjost ni površnu neutralnost i nezainteresovanost. Ne možemo je premeriti nikakvim instrumentom niti ostvariti kontrolom ponašanja i emocija. Ravnoteža je neuhvatljivo stanje oscilacije, koje se ne da spolja fiksirati. Pa ipak, intuitivno znamo kako je biti u tom stanju. Sigurni znaci su doživljaj smirene vedrine i toka - stvari se odvijaju glatko i bez trenja. Neuravnoteženost prepoznajemo po napetosti, ekstremnim emocijama, potrebi da povređujemo sebe i druge, „nesrećnim slučajevima“ ...

Od di-stresa do eu-stresa

Stres se smatra glavnim krivcem za psihosomatske poremećaje i loš kvalitet života, a opuštanje  preporučuje kao lek za stres. Dobro je ipak da se podsetimo da reč stress na engleskom ne znači samo pritisk i napetost, već takođe i nagalasak, akcenat. Stres dakle daje poseban značaj i značenje stvarima. Zato je dobro razlikovati distres koji vodi u poremećaj i eustres koji je „so života“ – podsticaj i impuls za dalji razvoj i samousavršavanje.

Obično nam je posle ekstremnog stresa potrebno ekstremno „isključivanje“. Ono nas privremeno regeneriše, ipak ne vodi istinskoj uravnoteženosti. Primeniti neku standardnu metodu opuštanja posle stresnog dana nije loše, ali nije dovoljno za dobar život u 21. veku. Danas su nam potrebne nove strategije kreativnog ophođenja sa stresom u svakodnevnom životu, koje transformišu distres u eustres.

Povratak  sopstvenim ritmovima

Koliko često se osećamo loše, ne toliko zbog toga što nam se dešavaju odista loše stvari, već zato što se poredimo sa drugima? Drugi nam izgledaju lepši, pametniji, uspešniji, bogatiji, srećniji. Meriti sebe stalno spljašnjim aršinima je siguran recept za neuravnoteženost. Ravnotežnu tačku moramo osetiti jasno u sebi da bismo uspešno praktikovali umetnost balansiranja. Umesto da „živimo u komparativu“ bolje je da naučimo da osuškujemo svoje telo, čula, energetske tokove. Svako poseduje jedinstvenu unutrašnju muziku, koja postaje čujna kada joj posvetimo pažnju i uvažavanje.

 

Sinhronizacija duha i tela

Evropska kultura još od Platona vidi duh i telo kao dva temeljno različita principa, koji su čak često u sukobu i borbi. Ipak, baš u trenutcima kada smo potpuno prisutni u telu, sjedinjeni sa njim i kada zapravo više ne umemo da napravimo razliku između duha i tela, doživljavamo vrhunske trenutke toka i sreće.  Stanje sinhronizacije je neobično uravnoteženo stanje iz koga možemo da reagujemo fleksibilno. Naše misli su međutim obično brže i bujnije od onoga što telo može da prati. Dobra vest je da se stanje sabranosti i prisustva u telu može vežbati. Klinika za redukciju stresa koju je u Americi osnovao Jon Kabat-Zin, meditaciju sabranosti koristi kao osnovnu metodu.

Džoging i fitnis centar postali su protivteža sve više sedećem načinu života. Ali oni se lako pretvaraju u oblik dobrovoljnog ropstva modernog čoveka. Umesto da se sinhronizujemo sa  telom, počinjemo da ga forsiramo, namećemo mu aktuelne norme lepote i vitkosti i takmičenje. Azijske tradicije vežbanja neguju u većoj meri kulturu jedinstva duha i tela (bodymind) i  kontemplativno prisustvo u telu i energiji prilikom vežbanja.

 

Isceliti se znači postati ceo

Rascepljenost i unutrašnja podvojenost  koren je većine duševnih i telesnih bolesti. Zašto nismo jedno sa sobom i sopstvenim telom? Traumatična iskustva slabijeg ili jačeg intenziteta narušavaju naš integritet, dovode do toga da se izolujemo od delova sopstvenog tela, od svojih emocija, spoljašnjih okolnosti i drugih ljudi. Reakcija zaledjivanja na situaciju koju doživljavamo kao ugrožavajuću je prirodna, štiti nas od preplavljenosti emocijama i ponekad omogućava adaptivno reagovanje. Problem je kada potom još dugo ostanemo zaledjeni, u otupljenom stanju i slabom kontaktu sa sopstvenim telom i energijom. Traumatsko delovanje nemaju samo snažni događaji. U uslovima prekomerne brzine, kompleksnosti i nesigurnosti koje nam nameće savremeni život, izloženi smo često mikrotraumatskim iskustvima, koja se akumuliraju i umanjuju količinu energije koja nam je na raspolaganju. Zato je neophodno da znamo kako da se ponovno povežemo i vratimo osećanju sopstvene celovitosti.

Mudrost samoorganizacije

Organizam ima urodjenu sposobnost da se oporavi od ugrožavajućih i neprijatnih iskustava. Telo zna kako da se pročisti, da „strese sa sebe“ stres i traumu, zaleči delove koji su povredjeni ili zapostavljeni. Kod životinja i male dece ovi samoregulativni mehanizmi funkcionišu bolje nego kod odraslih ljudi. Višak civilizvanosti čini da moramo da učimo kako da uspostavimo ponovo kontakt sa mudrošću tela.

Jedan neobično direktan i efikasan metod kojim aktiviramo isceljujuće, samoorganizacione mehanizme je slobodni ples. To je zapravo oblik terapijskog rada sa telom koji je više meditacija u pokretu, nego ples u uobičajenom smislu. Umesto učenja  plesne tehnike i koreografije, ovde učimo da osluškujemo sopstvene impulse, dopuštamo sebi više prostora i spontanosti u ophođenju sa svojim iskustvom, doživimo svoje telo kao hram duše, u kome je prijatno boraviti. Slobodni ples je dostupan svima, bez obzira na  uzrast, telesnu konstituciju i nivoe fizičkih sposobnosti.

Volja za smislom

Austrijski psihijatar Viktor Frankl je, preživevši kao jedini iz svoje porodice holokaust, napisao čuvenu knjigu  „Reći da životu uprkos svemu“ i razvio učenje o čovekovoj volji za smislom kao temeljnoj ljudskoj potrebi. Ona može čak da nam spase život u teškim situacijama. Svaki čovek ima pravo da pronađe u sebi svoj sopstveni smisao. Doživljaj smisla je duboko intiman i subjektivan, moguće ga je izgubiti i iznova pronaći, uvek na malo drugačiji način.

Pored telesnih samoregulativnih mehanizama,  smisao je ono što podstiče samoorganizaciju i ponovno uspostavljanje ravnoteže. Razočarenje, ogorčenje, život bez smisla, čine da se odričemo svojih snova i prepuštamo kolotečini i životu u stagnaciji.

 

Živeti svoju viziju

Put ka smisaonom životu počinje kada se zapitamo šta istinski želimo, što nam već dugo leži na srcu iako to sebi možda ne priznajemo, za šta se osećamo pozvani ovde i sada. Za pronalaženje prave mere stvari nije dovoljno biti relista, treba biti i vizionar. Vizija otvara novi prostor u našem životu, dovodi nas u kontakt sa sopstvenim unutrašnjim svetom, angažuje skrivene resurse, kreativnost, intuiciju, sposobnosti. Živeti svoju viziju i stalno iznova je rekreirati je najdublji izvor unutrašnjeg smisla, životne radosti i  mladosti. Da bismo razvili viziju iz onoga što samo maglovito osećamo kao svoju novu mogućnost u narednom periodu života, potreno je da  izdvojimo vreme i posvetimo na poseban način pažnju svojim intuicijama.

Prostor za novo

U starim šamanskim kulturama, ljudi često odlaze u trenutcima krize i prelaska iz jedne životne faze u drugu u prirodu, gde se u samoći i postu prepuštaju potrazi za novom vizijom. Ovde je put ka ličnoj transformaciji, umesto ući u sebe, izaći iz sebe napolje. To znači izaći iz rutiniziranog i uobičajenog i sresti se sa  divjinom prirode kao drugim.

Proleće je najprikladniji trenutak za rituale samoobnavljanja.  Kao deo prirode koja se budi, naše telo i psiha poseduju mehanizme koji se staraju da sve zastarelo, suvišno i štetno može da otpadne i otvori prostor za novo. Naša vizija začinje se u trenutku kada sagledamo sebe i svoj svet na novi ili makar malo drugačiji način. Nekada je za početak dovoljno dati sebi zeleno svetlo za promenu.

 

(tekst pisan za uskršnje izdanje Blic Žene april 2011)