Od problema ka rešenjima

 

 

Početak nove godine budi nadu da ćemo konačno rešiti probleme, ostvariti želje i pozitivnu promenu u životu, sve ono što nam dosada nije polazilo za rukom. Konačno završavanje studija, bolje radno mesto, više novca, desetak kilograma manje, razrešenje konflikata u porodici, nova ljubav... Pripreme su obavlljene, planovi za novu godinu možda  zabeleženi na cedulljicu i odloženi u fioku, čestitke sa najlepšim željama podeljene... Ali toliko često se dešava da ne stignemo dalje od toga! Ponekad ne preduzmemo potrebne korake, odlažemo, guramo stvari „pod tepih“. Ponekad, opet,  uložimo puno truda, koji ipak izgleda nekako uzaludan, jer na kraju ne donese željene rezultate. Nekada se dešava da stignemo do pred sam cilj i onda povučemo pogrešan potez koji sve upropasti. Da li se u ovakvim slučajevima radi naprosto o slabosti volje, nedostatku samodiscipline, lošoj sreći ili u tome ima još nečega ?

Nekada izgleda kao da upravo mi sami sebi stojimo na putu, kao da radimo tako da izbegnemo rešenja ili čak uništimo sopstvene izglede na uspeh i sreću. Pri tome obično ne razumemo jasno zašto tako postupamo. Zbog toga se u priručnicima samopomoći, a ponekad i u psihoterapiji odomaćio govor o „unutrašnjim saboterima“, kao nesvesnim delovima psihe koji rade protiv naših svesnih namera. Meni se čini da je ta vrsta govora stranputica – verovati  da negde u nesvesnom nosimo sabotere koji rade protiv nas samih, samo dodatno podstiče unutrašnje podele. Sa tom slikom unutrašnjeg rata,  zaglednje u sebe i samoanaliza lako se pretvore u samomučenje. Umesto da iziđemo iz zastoja, možemo da se zaglavimo još više. Zato je važno razumeti sopstvenu unutrašnju dinamiku na jedan konstruktivniji način, koji uvažava sve delove naše ličnosti i naučiti tehnike efikasnijeg samo-menadžmenta. Ja verujem da ljudi zapravo većinom rade najbolje što umeju i mogu u datoj situaciji. To što su rezultati često nezadovoljavajući, rezultat je automatizovanih ograničavajućih navika mišljenja i ponašanja. Zato je prva stvar u koučingu i savatovanju proširiti spektar svesnosti i paletu izbora, kao i steći novi uvid u sopstvene mogućnosti.

Šta sve može biti razlog što nam željena promena ne polazi za rukom?

 

Unutrašnje zabrane i ograničavajuća uverenja

Obično ne preispitujemo dovoljno duboko naša temeljna uverenja i stare programe. Mnogi od njih sadrže veoma jak strah od neuspeha (bolje i ne pokušavati!), ali vrlo često i strah od uspeha. Uspeh i promena često imaju cenu, nose sa sobom novi nivo odgovornosti, angažmana, rizika, kao i nove mogućnosti. Ko nije spreman da plati ovu cenu, ne preduzima radije ništa da ih postigne. Često nosimo u sebi i sasvim iracionalne strahove – na primer, da se nešto strašno može desiti, ako nam željena promena uspe. Da bi ova ograničenja izgubila na snazi, potrebno je najpre da budu prepoznata i uvažena. Tek onda je moguće njihovo preispitivanje i promena.

 

Promena i pripadnost

Često ostajemo u nekoj problematičnoj situaciji, jer verujemo da bi rešavanje problema i svaka novina uneli nužno promene u naše odnose sa bližnjima. Te promene ne moraju za njih biti negativne, ali svako narušavanje stabilnosti unosi neizvesnost. Ostajanje u problemu može, na primer, predstavljati na jednom suptilnom nivou čin lojalnosti prema roditeljima, supružnicima ili drugim članovima porodice i okruženja. Menjajući se, počinjemo da se razlikujemo i udaljavamo od njih. Ponekad opet mislimo da nismo zaslužili da ostvarimo svoje ciljeve, jer nosimo u sebi, obično ne sasvim jasno osećanje krivice u odnosu na druge članove sistema čiji smo deo (to je pre svega porodica, ali mogu biti u igri i drugi sistemi). To osećanje krivice ne mora biti lično i ne mora poticati od toga što smo nekome učinili nešto loše, već može biti deo šireg porodičnog okvira. U takvim slučajevima, u stanju smo da sebi „dozvolimo“ pozitivnu promenu tek posle izvesnih „sistemskih intervencija“. Ponekad su to minimalne pa čak i simboličke promene pozicije unutar grupa kojima pripadamo.

 

Skrivena dobit

Koliko god nam to na prvi pogled možda bilo čudno, često od održavanja statusa quo imamo određene koristi. Problem koji imamo nam, doduše, istinski smeta i promena bi značila rasterećenje od patnje, ali bez problema bismo izgubili i određene privilegije. To može da bude pažnja koju dobijamo, specijalni položaj ili tretman u okviru neke grupe isl...Zato je važno jasno sagledati koliko nam je stalo do onoga što dobijamo promenom, a koliko do toga što imamo od ostajanja u problematičnoj situaciji. Da li „skrivenu dobit“ možemo ostvariti na konstruktivniji način, koji nam donosi manje patnje i zastoja u životu?

 

Autentična motivacija

Našim poduhvatima nedostaje energija kada problem koji hoćemo da rešimo ili zadatak koji smo sebi postavili zapravo nije naš. Možda ga je postavio neko iz naše porodice i okoline, a mi smo ga preuzeli kao svoj bez mnogo razmišljnja. Kada postavljeni cilj nema veze sa  našom prirodom i našim željama, najbolje je odreći ga se i raditi na nečemu za šta postoji autentična motivacija. Ponekad je međutim motivacija prisustna, ali je način na koji je cilj postavljen neprimeren našoj prirodi. U tom slučaju tek lična reformulacija cilja može da nas inspiriše i pokrene iz zastoja.

 

Rad na rešenju umesto na problemu

Gotovo uvek kada imamo neki problem, fokusiramo se na sam problem mnogo više nego na rešenja. Iscrpljujuće analize problema i traganje za njihovim uzrocima, kao što su to činile neke psihoterapijske škole, mogu čak voditi do izvesne zaslepljenosti problemom. Onda lako gubimo orijentaciju, smisao i svrhu. Novija istraživanja i na njima zasnovan stil rada pokazuju da je traganje za rešenjima zapravo nezavisno od analize problema. Niti će analiza problema nužno dovesti do rešenja, niti je za rešenje neophodno da detaljno analiziramo problem. Nova strategija usmerena je od samog početka na potragu za rešenjima. Bitno je pri tome da cilj formulišemo kao prisustvo nečega, a ne kao odsustvo problema. Umesto da se pitamo: „Kako da eliminišem problem?“ korisnije je postaviti pitanje:“Šta bi bilo tu, kada ne bi bilo problema?“ Ostvarenje tog nečega, dovodi obično do toga da problem sam od sebe nestane.

 

Kontakt sa sopstvenim resursima

Kada problem, neuspeh i slabosti  apsorbuju svu našu pažnju, blokiran je pristup sopstvenim resursima i nedostaje nam energija i inspiracija potrebna za promenu. Zato je bolje poći od onoga što je dobro i što u životu u ovom trenutku funkcioniše, osvestiti i iskusiti resurse u samoj sebi i u aktuelnoj situaciji. Čak i sama problematična situacija, simptom, blokada, konflikt sadrže u sebi energiju, koja ih može transformisati u resurs, nešto što nam pomaže da idemo dalje. Da bi to bilo moguće, potrebno je razviti bezuslovno pozitivan odnos prema sebi, vežbati se u prepoznavanju i afirmaciji  resursa i naučiti da pozitivno vrednujemo svaki korak ka rešenju.

 

Čudesno je normalan deo života

Čudesno se pojavljuje u našem životu kada negujemo otvoreni prostor za promene, samopoverenje, orijentaciju ka rešenjima i stav čuđenja pred stvarima i događajima – sposobnost da ih vidimo uvek u novom svetlu. Tada shvatamo da je promena potencijalno moguća u svakom trenutku i to obično bez ulaganja sizifovskih napora. Kad prizovemo čudesno, rad na sebi nije više težak i mučan, već podsticajan i čak zabavan. Promena i samoobnavljanje su normalan deo života, deo našeg neiscrpnog kreativnog potencijala.

 

 

 

Tekst Blic Žena januar 2011