Žena inspiracija

SREĆA SE UČI

Koncept „umetnosti doživljavanja sreće“ Izabele Huber - počiva na ideji da možemo da naučimo da veštije postupamo sa sopstvenim iskustvom i time podstaknemo svoju sposobnost za njeno doživljavanje

Razgovarala: Radmila Jovović


Kada nam se dese trenuci sreće, osećamo da sve teče lako i bez ometanja, zaboravljamo na sebe i prepuštamo se onome što je tu, šta god to bilo. Umesto da čekamo da nam momenti sreće dođu spolja, možemo, poznajući ovu umetnost, u velikoj meri, sami da učestvujemo u njihovom stvaranju, tvrdi magistar psihologije Izabela Huber.

Izabela je rođena u Beogradu, diplomirala je i magistrirala psihologiju, predavala na novosadskom Filozofskom fakultetu.Učila je budističku filozofiju i meditaciju u Nepalu, završila između ostalog i edukaciju iz sistemsko transpersonalne i plesne terapije. Udata je za Austrijanca, ima 14-godišnjeg sina, živi u Salcburgu, gde se bavi praksom coachinga, a nekoliko puta godišnje drži i u Beogradu radionice s različitim temama. Njen integrativni pristup “Coaching by consciousness” ima izvore kako u zapadnoj, tako i u azijskoj psihologiji.

 

Bavite se dostizanjem sreće, hajde da je najpre definišemo: to je vanvremena, univerzalna kategorija ili lična predstava o tom pojmu?

 

- Pojmom sreće se još od antike bave evropska i azijska filozofija, tragajući  za umećem ispravnog življenja, pokušavajući da odgovore na pitanja kako živeti srećan, ispunjen i smisaon život.  Danas se, pored filozofije tim pitanjima bave i praktične discipline: coaching, psihoterapija, menadžment, discipline vezane za lečenje i obrazovanje... Ljudi su u različita vremena veoma različito shvatali sreću i ta istorija ideja je svakako zanimljiva, ali se način na koji ljudska bića doživljavaju sreću ne razlikuje mnogo. Istraživanja pokazuju da ljudi doživljaj sreće opisuju na sličan način, bez obzira na kulturu, uzrast, pol, rasu, socijalni status...

Kako?

- Sreća je biti u toku, biti prisutan u onome što radimo u potpunosti. Ljudi su najsrećniji kada rade nešto, radi te stvari same, bez nekog drugog cilja koji putem te aktivnosti žele da ostvare. Tok(flow) se radja u stanju integracije tela, svesti i energije, tok je takodje doživljaj jedinstva sa onim što se dešava u nekom trenutku... Uslovi koji su „okidači“ za tok mogu biti  različiti kod različitih ljudi,  sam doživljaj je veoma sličan...

Sreća je, dakle,  uvek sada - bez obzira da li peremo sudove, vodimo ljubav ili se igramo s detetom...?

- Tako je. Sreća nije u samom događaju, nego u subjektivnom doživljaju toka(flow), zato je važno da vidimo šta možemo da uradimo da bismo prepoznali i dopustili tok, kao i da naučimo kako da uđemo u tok, čak i kada radimo nešto što ne volimo. Ako ne volimo da peremo sudove, možemo svesno da pospešimo iskustvo toka ako vežbamo puno prisustvo i sabranost u toj aktivnosti. Jedna od metoda kojom to postižemo može biti  meditacija sabranosti i svesnosti (mindfulness-awareness) koja potiče iz budizma, ali je našla primenu i u mnogim savremenim zapadnim psihoterapijskim pristupima. Sreća je mnogo manje zavisna od spoljašnjih okolnosti nego što obično mislimo.

Šta ljudi najčešće navode kao prepreke sreći ili izvore nesreće?

Najčešće su to porodični i ljubavni problemi, finansijski, poslovni, problemi s decom, to su opšta mesta, svi znamo zašto se jedni drugima žalimo. Međutim, na coaching  i (na) radionice ljudi dolaze obično tek kada se zaglave u nekoj situaciji, kada se nađu u krizi. A kriza  je i izazov i šansa. Kriza znači da naš dotadašnji pogled na svet i sopstveni život više ne funkcioniše. Naša jučerašnja vizija dobrog života, danas može biti prepreka. Kriza  je poziv na promenu,  redefinisanje sebe i svoje životne situacije, šansa za otvaranje ka novom i učenje strategija kreativnog življenja. Ljudi često imaju negativnu sliku o sebi  i svojim mogućnostima,  pa ponekad čak i svoje potencijale i talente vide kao problem. Jedna od ključnih stvari je osvešćivanje sopstvenih pozitivnih strana, a njih je moguće pronaći čak i tamo, gde ih nikada ne bismo tražili – u srcu problema. Kroz proces  coachinga,  učimo da živimo u kontaktu sa svojim resursima, da koristimo svoje potencijale, sposobnosti, talente, da stalno iznova pronalazimo ono što nas jača, čini životnijim i svesnijim.

Problemi čoveka se menjaju kroz vreme – novi, vezan za savremenog čoveka je sve veće ubrazavanje...?

-Živimo u novom svetu koji nas stalno tera da se menjamo, nesigurnost i pritisak postignuća rastu, urušavaju se svi sigurni oslonci, bombardovani smo preobiljem proizvoda i informacija svih vrsta u kome je teško snaći se...Osim toga, suočeni smo sa globalnom neizvesnošću, ne znamo kako će sutra izgledati ni planeta, ni naš mali svet. Naše vreme nema više nikakav „veliki narativ“ o sreći, obećanja sreće koje su nudili marksizam ili liberalni kapitalizam nisu više ubedljivi. Ostaje nam da tražimo sopstevena rešenja iznova, jednu novu umetnost življenja u savremenom svetu, da izvučemo najbolje iz tradicije i to primenimo na nov način, ali i da tragamo za novim rešenjima za izlaženje na kraj sa tim svetom.  Ja volim da vidim u svakoj situaciji njen kreativni potencijal, možda je baš u ovakvim vremenima, zapitanost o sreći i umeću življenja najintenzivnija.

Zašto tako često mislimo da sreću treba zaslužiti, da je ona uslovljena?

-Pravo na sreću imamo već kao biološka bića, jer je mogućnost doživljavanja sreće utkana u način na koji funkcioniše naš nervni sistem. Istorija pokazuje da su ljudi pronalazili momente sreće u svim okolnostima, pa i u koncentracionim logorima. Ipak, često verujemo da nemamo to prirodno pravo na sreću, što je rezultat represivnih načina vaspitanja ili pogleda na svet, koji u svom fokusu imaju deficit. Ukoliko usmerimo pažnju na nedostatake, ograničenja i mračne strane, to je ono što će dobiti na težini u našem životu. Ako verujemo da sreća nije za nas, to uverenje će se odslikati u našim životima: ono što očekujemo i u šta verujemo, to obično i nalazimo. Ako se, pak, usredsredimo na svoje resurse i mogućnosti za rast, čak i u problemskoj situaciji videćemo nešto što nas vodi dalje. Mi smo stvaraoci sveta u kome živimo, i kada uspemo to da sagledamo, možemo u dobroj meri da biramo da li ćemo se osećati dobro ili loše. Kada naučimo  da posmatramo sopstvenu svest, misli  i osećanja, povećavamo svoju slobodu izbora.

Početkom devedestih ste godinu dana živeli u budističkom manastiru u Nepalu, proučavali budizam, ali ne verujete u gurue i magične štapiće, nego u to da je naš najvažniji učitelj u nama...?

To je bilo izuzetno dragoceno iskustvo otvaranja prema nečem novom i ostalo je  izvor trajne inspiracije u mom ličnom životu i u radu sa ljudima. Sećam se vremena koje sam u Nepalu provela kao perioda posvećenosti istraživanju nove oblasti, unutrašnjeg uzbuđenja zbog otkrivanja novih ideja i iskustava, ali i trenutaka mira i ispunjenosti u ogromnim prostranstvima azijskih pejzaža. Sećam se uzbudljivih putovanja po Nepalu i Indiji i lakoće komuniciranja koja se na tim putovanjima  uspostavlja među ljudima, koje povezuje zajedničko interesovanje za istraživanje novih duhovnih i geografskih prostora. Budizam me nije interesovao kao religija, nego kao jedna veoma razvijena filozofija, psihologija i „tehnologija“ svesti jer se budizam već više od dve i po hiljade godina bavi pitanjem kako živeti u jednom optimalnom stanju svesti. Zato nije čudo što se zapadna psihološka praksa sve više inspiriše budizmom. Budizam suštinski polazi od toga da je ključ za rešenje problema ljudske patnje u našem sopstvenom umu i to ga čini bliskim zapadnoj psihoterapiji. Moj koncept Coaching by consciousness integriše u praksu coachinga i mindfulness meditaciju (sabranost, svesnost, pažnja sa otvorenim fokusom) i azijsku energetsku psihologiju. Mindfulness je moćna tehnika samomenadzmenta, ali ja volim da je shvatam u širem smislu, kao stil života, čak filozofiju života. Mindfulness meditacija nas uvodi u tok, a tok  je ključ za sreću.

Kakva je uloga plesne terapije u dostizanju osnovne teme našeg razgovora?

-Muzika i pokret su obeležili moj život jer sam vežbala chi gong, rado plesala i učila solo pevanje. Plesnu terapiju u obliku slobodnog, ekspresivnog, improvizovanog plesa otkrila sam pre nekoliko godina i doživela je kao novu mogućnost da se bude sa sopstvenim telom i uspostavi kontakt s drugom osobom. U slobodnom plesu ne učite nikakvu koreografiju, više učite da se prepustite spontanosti i samoorganizacionim procesima.  Plesna terapija je s jedne strane telesno orijentisana terapija, sa druge strane art terapija (terapija umetnošću), ali slobodni ples (flow dance)  je i vrsta meditacije  u pokretu – put da nađemo novi način da budemo u svom telu, da ostvarimo sinhronizaciju svesti, tela i energije. Moja prva inspiracija za  taj integralni, holistički pristup ljudskom biću bilo je iskustvo iscelenja u  vežbi „samomanifestovanog chija“ na jednom seminaru chi gonga. Ono mi je otvorilo oči za ono što danas nazivamo samoorganizacionim procesima. Nekada se zaceljenje, promena i integracija dešavaju tako što ne činimo ništa sa namerom, „iz glave“. Dovoljno je da dopustimo da se reorganizacija u telu i psihi desi, da je ne ometamo. To, međutim, nije uvek lako i to „puštanje“ treba vežbati.  Kroz ovakvo vežbanje postaje očigledno da su svi naši problemi zapisani u telu, kao energetske blokade, koje vremenom mogu da se pretvore i u bolesti. Zato je rad sa telom odličan kanal da pristupimo psihi.

Nekoliko godina posle ovog chi gong iskustva, našla sam se na večeri slobodnog plesa u Salcburgu, gde sam ono što sam u chi gongu vežbala oko petnaestak minuta dnevno doživela udruženo sa muzikom i produženo na nekoliko sati. Terapijski efekat, kako u telesnoj, tako i u psihičkoj ravni, bio je za mene krajnje ubedljiv. Sledile su brojne radionice slobodnog plesa, improvizacije i plesnoterapijske grupe. Na njima sam srela ljude od 18 do 80 godina, najrazličitijih telesnih sastava i sposobnosti, različitih rasa i kultura. Slobodni ples privlači i muškarce, koji tradicionalno zaziru od kurseva koreografisanih plesova. Slobodni  ples nas uči da budemo ljubazni prema sebi i sopstvenom telu, približava nas drugim ljudima. On može biti i zabava i alternativna vrsta fitnisa, ali je, sa druge strane, terapijski postupak u kome dolazi do samootkrivanja i promene. A svakako i veoma direktan metod koji podstiče lučenje  „hormona sreće“. Izgleda da se u slobodnom plesu susreću razne teme: svest, sreća, saootkrivanje, promena...

Planirate takođe i organizovanje radionica za ciljne grupe...?

-Zapazila sam, na osnovu dosadašnjeg iskustva, da je ova vrsta coachinga i veština samomenadžmenta naročito potrebna i korisna ljudima koji rade sa drugima, na primer u pomažućim profesijama, u vodećim profesijama, kao u menadžmentu ili u obrazovanju. Menadžeri su, na primer, izloženi ogromnom stresu i pritiscima i tu je ovladavanje veštinama samomenadžmenta sve više preduslov za uspešan menadžment. Osnovni trening  pažnje, samoposmatranja, ovladavanja stresom, uspešne komunikacije, kreativnosti i improvizacije  biće, verujem, neophodan već i u školi. Improvizacioni trening je na primer nešto veoma aktuelno,  jer se pokazalo da se veštine improvizacije iz tradicionalnih domena (ples, muzika, pozorište) prenose dobro i na razne životne situacije. Ako na radionicama steknete hrabrost da se otvorite i reagujete iz jednog novog prostora svesnosti i spontanosti, imaćete mnogo veću šansu da nadjete dobro rešenje u trenutku i bez pripreme i u raznim nepredvidljivim situacijama koje donosi život.

Da li su vam sva ta znaja pomogla da u sopstvenom životu dostignete više trenutaka sreće?

-Ja sam svoj prvi pokusni kunić, sve tehnike, metode i pristupe koje koristim u radu sa klijentima najpre isprobam na sebi. Zapravo, rad sa drugima i rad na sebi se gotovo ne razlikuju. Naravno, tu se radi o objektivno priznatim metodama, bilo da potiču iz  zapadne psihologije i psihoterapije, ili iz azijskih kontemplativnih tradicija, ali da bih odlučila da nešto primenim u svojoj praksi, potrebno mi je da dobijem i potvrdu u sopstvenom  iskustvu.

Sreća nije stanje koje se može uhvatiti i zadržati. Sreća i tuga su kao novčić sa svoje dve strane, obe su prirodan deo života. Moj cilj nije da uvek budem srećna, jer znam da je to nemoguće. Naša moderna „religija sreće“ može čak doprineti tome da stalno potiskujemo u sebi nešto što se ne uklapa u taj poželjni model. Ali poenta je u tome da naučimo da budemo ljubazni i prema mračnim i tužnim delovima sebe. Ti teški delovi u nama možda uopšte nisu tako daleko od sreće, samo ako znamo da im pridjemo na pravi način. Iako sreću ne možemo da uhvatimo i zadržimo, možemo da je prepoznamo, prizovemo, otvorimo se za nju i pustimo je u svoj svet. Svako u okviru svog shvatanja sreće. Ja doživljavam sebe kao nekoga ko nudi „orudja za rad“, povezuje ideje, prima i prenosi inspiracije...